Priča romskog aktiviste

24 novembar 2011.

Pre nekih sedam-osam godina, ili čak i desetak Ekumenska humanitarna organizacija iz Novog Sada je prepoznala jedan ogroman problem koji neposredno utiče na mogućnost revitalizacije celokupne društvene zajednice, a naročito lokalnih zajednica. Taj problem, urušavanje kvaliteta života Roma, su i mnogi drugi videli i uvideli, ali su razloge za to primetili kao posledicu jednog-jedinog uzroka (pretežno smanjivanje stepena školovanosti, i porasta nepismenosti među Romima), te su i aktivnosti za poboljšanje položaja usmerili prema tome.

Izlazak iz kome
DOGRADNJOM DO PREPORODA – NADOGRADNJA ŽELJA
Predpočetni koraci

autor: Ištvan Farkaš, aktivista

Šta je bilo, i čemu je poslužilo

Međutim, EHO je, kada je podrobnije proučila problem, i uvidela kompleksnost uzročno-posledičnih veza, shvatila da je povećanje stepena obrazovanja tek delimično, parcijalno rešenje, istina preko potrebno, ali i nedovoljno samo po sebi. Shvatili su da su uz to potrebni i poboljšanje stambenih uslova, stepena zaposlenosti, mogućnosti pristupa Roma i gradu i ustanovama-institucijama, zdravstvenog statusa, informisanja, dakle svemu onome što je tek potom određeno kao prioritet Međunarodne Dekade Roma.

Istovremeno, EHO je prepoznala i još jedan preduslov, potrebu, koju je čak i ta Dekada zanemarila. Potrebu za uključivanjem Roma da samoučešćem, patricipativnim načinom učestvuju u poboljšanju svog položaja, te potrebu za motivisanjem nekih pripadnika ovog naroda da to prihvate, te senzibilisanje sredine da ih u tome podrže.

Uvidevši osnovne uzroke nazadovanja romske zajednice ova organizacija je locirala najpogodnije tle gde može započeti aktivnosti za korenite promene. U tom trenutku su se odlučili za novosadsko prigradsko naselje, Bangladeš.

U prvoj fazi su okupili ljude iz tog naselja, i oformili grupu koju su nazvali Forum, te su sa njima pretresli sva pitanja, počevši od uzroka, preko posledica, pa do mogućnosti promena i participacije u tome.

Rezultat toga je da je za ovih nepunih deset godina pokrenut obrazovni rad sa decom, najpre u samom naselju, a potom uključivanjem u redovno školovanje, i neprekidnom podrškom za to, da je osposobljeno najveći broj odraslih za sticanje nekog zanata, i motivisano za otvaranje svojih mikropreduzetništva, da je ishodovano od Centra za socijalni rad da se poprave i adaptiraju njihovi stanovi, da su pokrenute inicijative za upoznavanje dece i mladih sa svojim vršnjacima iz naše države i inostranstva, da su ti mladi odvođeni u goste kod drugih, ali su i njima stigle uzvratne posete, a kao najveći rezultat da su svi ti ljudi sada aktivni u rešavanju svojih potreba i da su stekli time i bar delimično priznanje i podršku sredine, institucija, organa uprava.

Ipak, kada su sabrali sve rezultate, uvideli su dve stvari: prvo, ovo je tek jedna sredina gde je bila neophodna upravo ovakav vid podrške, a drugo, ovi ljudi su kao najveći pomak u poboljšanju svog položaja videli da je pitanje njihovog stanovanja rešeno i normativno, i konkretnim popravkama stanova, uvođenjem struje i vode, dogradnjom kupatila.

Stoga je EHO pre četiri godine osmislila i otpočela novi projekat, poboljšanje stambenih uslova romskih porodica i u drugim sredinama, u saradnji sa Kancelarijom za Inkluziju Roma pri Vladi AP Vojvodie, lokalnim opštinskim organima uprave, a prvenstveno sa Romima te sredine.

U okviru projekta su adaptirali kuće i kolovoz u Đurđevu, Čurugu, a trenutno popravljaju kuće u Bečeju i Bačkom Gradištu.

Priča iz naslova

U potrazi za pričom iz naslova posetili smo Bačko Gradište da osmotrimo šta je urađeno do sada, i porazgovaramo sa ljudima-korisnicima projekta. Stigavši u naselje koje domaćini zovu „Ciglana“ zametili smo nedvosmislene znakove da su radovi još uveliko u jeku, mada smo dobrano zagazili u Novembar. Na zemljanom putu, koji ni slučajno ne možemo nazvati kolovozom, nagomilane hrpe cigli, šljunka, peska, u dvorištancima džakovi cementa, kreča, građa… Osnovni razlog za to, kako su nam rekli je postojanje podzemnih voda u tom delu gradišta, i zbog visokog vodostaja tek su nedavno mogli otpočeti sa izgradnjom septičkih jama, bez kojih bi bilo nesigurno i zidanje zidova i kupatila, jer voda nema gde da otiče, tu ne postoji kanalizaciona mreža. A tamo gde su napravljene ove jame, stoje novoizgrađeni zidovi (pojačanje ili zamena starih, dozidana kupatila, postavljeni novi krovovi, i ljudi ih već uveliko koriste kao novi prostor. Jedna kuća u potpunosti srušena i sazidana iz temelja… U drugom delu sela, kod katoličkog groblja zidarski radovi davno završeni, sada se radi na unutrašnjem finaliziranju, ali se koristi i ono završeno, tako kako je… A kod pravoslavnog groblja isto tako očekuju završne radove i koriste ono što imaju…

Zapodevši razgovor sa korisnicima, zaključujemo da su svi prihvatili uslov samoučešća u pomoćnim građevinskim poslovima kao nešto i sasvim normalno, očekivano, i kao poželjno. Jer, kažu oni, ne mogu i ne žele ni od koga očekivati da im bilo šta donese na tacni, jer nisu oni ni nerazumni, ni fizički onemoćali, bespomoćni, pa da im neko sve da na lepe oči…i ako sami sebi ne pomognu, zašto bi im bilo ko pomagao… ali ta pomoć drugih im je bar delimice ipak potrebna, jer uslovi življenja su im takvi da neke stvari ne mogu sebi priuštiti… na primer renoviranje davno istrošenih straćara u kojima su do sada živeli jer nemaju novaca za ulaganje u materijal… a novaca nemaju, jer nema posla za njih… A posao niko od njih nikada nije odbio, kad god je bilo moguće išli su da rade… bilo šta… pre, dok su vremena bila pogodnija u seoskoj zemljoradničkoj zadruzi, na njivi, u prerađivačkoj industiji, kod imućnijih suseljana, bilo gde, bilo šta. A sada, kada je celo selo zamrlo, kad ni zrna posla tu nema, idu da kopaju rovove za telefonske kablove širom Vojvodine, u čurušku liniju za sortiranje povrća, u plastenik, ili u sakupljanje suvog granja. Bilo šta. Ali, više ni to bilo šta ne postoji, jer tek jednom u mesec-dva ih pozovu na par dana. (Na ovo ćemo se posle vratiti).

A kada im je EHO ponudila da budu deo ovog projekta, dočekali su to raširenih ruku i pune duše zahvalnosti. Shvatili su to kao izlazak iz dugogodišnje kome, u koju su van svoje krivice zapali, i, činilo im se, učmali u tome, bez nade za izlazak, opravak. Posebno im se dopalo upravo uslov samoučešća, jer su napokon mogli da osete da su korisni bar sebi i svojoj porodici (!).

Dakle, ovo mišljenje za potrebu i način sprovođenja projekta je bilo istovetno kod svih njih.

Ali, kad smo došli na rezultate i zadovoljstvo time, počelo je razmimoilaženje u mišljenjima, bilo ječaki nedovoljno razumljivih i obrazloženih stavova. Tek je jedna porodica rekla da je u potpunosti zadovoljna pruženim, nimalo slučajno ona, čija je kuća iz temelja

obnovljena, ali su i oni izjavili da ovo smatraju tek predpočetnim korakom, jer nameravaju čim uzmognu da prošire ovu kuću sa bar još jednom prostorijom.

Deca rastu, rekli su, i čak i ovako tesno je za nas šestoro jedna soba. Ali, i to je daleko više nego što su do sada imali, rekli su, jer je ova soba skoro tri puta veća nego što su imali. Najveći broj korisnika bi volela bar malecko veći stambeni prostor, i bar neku šupu, ali su svesni toga da se sada tek ovoliko moglo, i da je ostalo na njima. A ono što mi nismo mogli razumeti je to, da su dvoje izjavili bojazan da je u stvari, projektom više obezbeđeno, ali da to kod njih nije stiglo. Zbog čega tako misle, pitali smo. I oni odgovoriše, da su mnogo Roma u drugim mestima često bili deo projekta brojnih „pomagača“, ali do njih je stiglo tek desetina dobijenog, ili pak nisu ni znali za to. I sad, zbog čega bi EHO bila drugačija od tih „dobrotvora“…. međutim, drugi korisnici su na to odgovorili, zbog čega bi bila ista, a da nije ista vide po svom primeru… doneli su koliko su mogli, i ispunili svaku svoju reč…

Ipak, kažu svi oni, možda bi im i druge vrste podrške mogle dobrodoći, da li kao deo ovog projekta, ili nekog drugog… najmanje možda humanitarna pomoć, jer im treba i to, ali im više treba podrška za školovanje dece, koju su ove godine dobili upravo od EHA, ali sledeće ko zna… a najviše bi im trebao posao, koji im niko ne može projektom dati, a ni drugačije ga nema… a da ga ima, oni bi sami sebi zaradili i za hranu, ogrev, i za knjige, pa čak možda i za popravku zida, krova… jer ovako, kada zarade koji dinar, raspoređuju to na dva-tri meseca, pa i za dnevne potrebe dospe tek mrvica, a ništa ne ostaje za ulaganje…

Nadogradnja želja

A sada je tren da se vratimo na dve-tri izrečene stvari. Rekli su, radili su sve i svašta, nisu odbili nijedan posao. Rekli su, projektom se ne može dati posao. Rekli su, osećaju se sada bar iole korisni. Rekli su, žele sami sebi nadograditi kuće, i zadovoljiti novonastale želje i potrebe. Da vidimo ovo drugo – projektom dati posao. U uvodu spomenutom Bangladešu je urađeno upravo to. Osposobljavanje za zanate i mikropreduzetništvo. Kao projekat, ili deo toga. Možda bi i ovde to pomoglo, ali ne smemo zaboraviti da je Bangladeš u Novom Sadu, a Gradište je potpuno zapušteno i uvelo samo po sebi. E tu smo. Izlazeći iz kuća u obiđenim šorovima nasred šora zatičemo velike površine, skoro livade potpuno zarasle u korov na mestu srušenih kuća. Obilazeći selo vidimo isti prizor u mnogim ulicama, na obalama nekoliko vodenih površina nadomak sela, na najvećem delu lokalnih grobalja. Vidimo zapuštene, neodržavane grobove, koje više ne ma ko da obilazi. Vidimo nekoliko većih grupa dece koji se igraju u tim šipražjima jer nemaju gde drugde. Vidimo izanđale fasade na kućama staračkih domaćinstava ili onim trajno napuštenima. I čujemo da ovi ljudi žele raditi, da odlaze u neke nedođije u Banat, Srem, koznagde, da bi iskopali koji metar jarka. Da žene celu noć probdu kraj čuruške trake za papriku. I znamo iz vesti da je Gradište jedno od žarišta sitnog kriminala mladih, jer nemaju nikakvog drugog načina privređivanja. Iz vesti gde se Gradište jedino tako i pominje.

I, znamo, osim toga da je ekologija veoma gorući svetski problem i prioritet, znamo da su ovakva zapuštena naselja i groblja leglo i svakakvih živuljki i zaraza, da Centri za socijalni rad sve teže izdržavaju mlade i nezaposlene, naročito u zabitima poput ovog sela, a znamo i to da lokalne i pokrajinske vlasti omogućuju/finansiraju pokretanje društveno korisnih radova, bilo u formi javnih radova, bilo u formi socijalnog preduzetništva. E sad, kako bi bilo da se, recimo, svi ovi ljudi angažuju u formi javnih radova za raskrčenje svog ovog šipražja, kao projekat, i da mesec-dva budu plaćeni za to.

U svom selu, pred svojom tarabom. Njih pedesetak-stotinjak. A potom, osnuje neko mini preduzeće, koje će održavati novo, ekološki čisto i zdravo okruženje, održavati seoske fasade, pomagati u staračkim domaćinstvima uslužnim poslovima, izgraditi i održavati dečja i sportska igrališta, i za to završiti zanat… bar desetak zaposlenih… Svako tržište rada preferira osposobljavanje i zapošljavanje ranjivih grupacija, dakle, recimo, Roma, žena, mladih, stanovnika sela… kojih u gradištu nije da nema. I žele biti korisni, a ne paraziti… korisni za sebe i za druge… ponavljam, ako je moguće, u svom selu

I da završimo s ovim. Rekli smo, negde u uvodu da svaka lokalna sredina ima i neki svoj nadprioritet, pre drugih prioriteta. U Bangladešu su to prepoznali kao stanovanje. U Gradištu kao zapošljavanje. Zbog čega ? Bangladešci, ipak, koliko toliko su i pre imali izvor neke zarade, jer grad je ipak grad, i ako ništa drugo, postoji bar mogućnost sakupljanja i prodaja gvožđurije… a ovi, ništa osim njive i kopanja rovova ne mogu, a sada ni to…